Priča iz Hostela

Kao student iz unutrašnjosti kako bi pomogao roditelje za vreme prve i druge godine studiranja radio sam kao zamenik menadžera u jednom Hostelu.  Iskustvo, događaji, dešavanja koja sam prošao tada su neprocenjivi. Mogu slobodno reći da su me neki događaji promenili, sada potpuno drugačije gledam na neke stvari. Kako je Hostel više orijentisan na mlade ljude koji su „u prolazu“ to je bila sjajna prilika da upoznam ljude iz najrazličitijih krajeva sveta. Sećam se jednog Peruanca koji je otkidao na naše narodnjake, Ruskinja koja je došla na neki festival rakije u Nišu pa prespavala jednu noć u Beogradu, par Britanaca koji su svakog dana bili odvaljeni od alkohola koji mislim da se nisu sećali 10% svog boravka… Dešavalo se dosta lepih ali i ne tako lepih stvari, ali jedan događaj tj. jedna osoba je ostavila strašno jak utisak na mene.

Kao klinac u srednjoj školi sam bio pun predrasuda. Navijao sam za Crvenu Zvezdu zato što mrzim Partizan. Odmah posle srednje došao u veliki grad i tu nastavio sa takvim razmišljanjem dok nisam upoznao jednu vrlo zanimljivu devojku. Iako je u Hostelu prolazilo na stotine najrazličitih osoba ona je bila drugačija. Tiha devojka iz Zagreba koja je došla u Beograd da održi neko predavanje. Sad, to ne bi bilo toliko čudno da ona nije bila istetovirana od glave do pete, nosila neke čudne cipele. Tada prvo što sam pomislio ovo je verovatno neka narkomanka koja je došla da proba za dž da prespava (a bilo ih je). Međutim, dovoljno je bilo par minuta da popričamo kako bi uvideo koliko zapravo grešim. Odmah je provalila kako je posmatram i znala je šta mislim o njoj. Ona završava medicinu pa je došla na par dana u Beograd na neku konferenciju. Kada sam je pitao za tetovaže, bio sam poprilično iznenađen. Ona zapravo ni malo ne voli tetoviranje, ali je to uradila kako bi dokazala da su ljudi puni predrasuda, da o ljudima sude po izgledu, oblačenju. Kod mene je uspela. Ona naime već godinama pokušava da skrene pažnju ljudima da izgled može da vara. Potrebno je neku osobu prvo upoznati pa tek onda donositi zaključke i suditi o nekome. Možda upoznate neku devojku ali prerano donesete zaključke o njoj jer vam se ne dopada tetovaža ili šta već, a možda je mogla da bude ljubav vašeg života.

Dugo sam pričao o svemu sa njom. Meni je sve to bilo fascinantno i moram da priznam da od tada mnogo drugačije gledam na ljude oko sebe, trudim se da ih prvo upoznam, razumem, pa tek onda donosim zaključke.

Od tada navijam za Crvenu Zvezdu zbog sebe.

Ali ako sagledamo malo širu sliku i pogledamo na primer ex-yu zemlje, videćemo da i dalje postoje ljudi koji su puni predrasuda, stereotipi na svakom koraku. Priča o ratu i stradanjima u prošlosti i dalje je aktivna, zvižde se Himne na sportskim dešavanjima. Stalno čujemo kako Srbi i dalje ne smeju da idu u Hrvatsku na more jer se plaše da im ne porazbijaju automobile ili da će ih fizički napasti.
Toga nažalost ima ali mislim da je to u mnogo manjoj meri nego što mediji prenose. Političari previše naduvaju priče i pljuju jedni druge pa ispada da se ljudi i dalje mrze.

Da li je zapravo tako?

U određenoj meri sigurno jeste, ali to su pre svega ljudi koju su u ratu nažalost izgubili nekog bliskog pa je ukus u ustima gorak. Međutim mladi ljudi poput mene, ljudi koji su danas non-stop „online“, koji „vise“ po fejsbuku ni malo ne prave te teritorijalne ili bilo kakve razlike. Naprotiv, danas se više nego ranije druže ljudi iz svih regiona.  Te razlike su prevaziđene putem Interneta. Dokaz za to su festivali poput Exit-a, Guče i slični.

Zli jezici bi rekli da, ali oni tamo dolaze da se drogiraju, lumpuju nema tu druženja. Pa nije baš tako, bio sam na većini takvih dešavanja i tamo ima druženja na pretek.

Prošle godine je pokrenuta jedna veoma lepa priča koja se održava i ove godine. U pitanju je internacionalni studentsko-sportski turnir Eurobelgrade. Spada u grupaciju Euro turnira u Evropi (EuroMilano, EuroValensija, EuroZagreb..), i već prve godine se izdvojio kao jedan od najuspešnijih i najbolje ortganizovanih turnira. Prošle godine na turniru je učestvovalo više od 500 studenata iz Rumunije, Bugarske, Nemačke, Italije, Slovenije, Mađarske, Španije, Turske, Alžira, Hrvatske.

Iako je ovo ogroman broj za prvu godinu održavanja, kao što možete da vidite među učesnicima nije bilo puno ex-yu zemlja. Ove godine organizatori to žele da promene i da se mnogo više fokusiraju na te zemlje. Promocija je rađena isključivo putem interneta .

Rezultati su bili daleko ispred očekivanja.

Plan je bio da ako se prijavi po jedna ekipa iz Hrvatske, Bosne i možda Crne Gore to će biti uspeh.

Ali, ne samo da se prijavila po jedna ekipa, nego se samo iz Hrvatske prijavilo 130 takmičara!!! Ovo je neverovatan broj kada se uzmu u obzir sve stvari koje se trenutno dešavaju u Srbiji i okolini. Prijavile se i dve crnogorske ekipe. Od ostalih zemalja tu su Španci, Alžirci, Rusi, Slovenci, Francuzi, Rumunke.

Ovo je samo još jedan od dokaza da su mladi ljudi prevazišli svakojake razlike, predrasude, razbili stereotipe koji još uvek postoje među starijom populacijom. Za par dana sve ove zemlje će doći u Beograd, baviće se sportom, družiće se i provoditi na žurkama i nikome neće biti bitno odakle ko dolazi. Što se tiče domaćih studenata oni nemaju pravo učešća (samo revijalno) ali mogu da dođu na druženja i žurke koje EuroBelgrade organizuje.

Voleo bih da ovaj tekst stigne do devojke koju sam upoznao u Hostelu, voleo bih da joj pokažem da sam pronašao pravi primer u Srbiji da predrasude i stereotipi polako nestaju i da se prevazilaze i da joj zahvalim jer mi je tada otvorila neke nove poglede na ljude. Presrećan sam jer Beograd ovako nešto nudi i pozitivno deluje na mlade!

Advertisements

8 thoughts on “Priča iz Hostela”

  1. Sve ti je super osim „nemam sreće u ljubavi“ – nadam se da će se to uskoro promeniti. Mnogo je lepo voleti i biti voljen. Sigurno će se nekom dopasti tvoji stavovi i da će naći put do tebe i u realnom svetu.

  2. Nemanja, sviđa mi se kako je jedna osoba uspela da te „okrene“. Razmisli, kako tek izgleda kada različitost nije nimalo očigledna, jer znaš šta, ljudi koji su u nekoj svojoj ravnoteži koja nema nikakve veze sa spoljnim svetom, njih uopšte ne možeš da prepoznaš na prvi pogled, ne odudaraju ničim, dok ne saznaš koja su njihova dela, što objektivno jedino vredi. Izgled, reči, pih, sve je to prolazno. Izvini, ako te nerviram, malo, ali tvoj intro je viđen za vrbovanje za neku političku partiju ili robovlasničko napredovanje u društvenom smislu. Obrati pažnju na to. Pogotovo ako ti to nije cilj. Ako jeste, onda u redu. I seti se, istorija, pogotovo ona nenapisana, nezvanična, ne sme da se zaboravi. Bratstvo i jedinstvo je bila suluda utopija u kojoj su se mnogi utopili, pa sada nemaju niti mira niti spokoja. Neke muče ideali i žal za prošlošću, neke muči patološka mržnja; uglavnom, muče se(be). Pre 26 godina moja ćerka je ugostila jednu devojčicu iz Zagreba, po sistemu vi-kod-nas-mi-kod-vas-u-goste (osnovnoškolska „razmena“) na nekoliko dana. Ta deca su bila nafurana glupošću i predrasudama iako su mislila da su posisala svu pamet ovog sveta. Imale su tada 12-13 godina. Obrnuta poseta, „Beograd ide u Zagreb“ se nikada nije desila. Svako mlado biće je velikodušno u svojim namerama, ali ta velikodušnost je plitka i površna, jer ne doseže nigde. To su samo prvi utisci o životu, kada mlad čovek prosto vri od životne snage i životnih sokova. I ja sam nekada bio mlad. 😉 Kada se čovek odluči na velikodušna dela koja ne traže slavu niti pompu, a traže velika žrtvovanja, čak i velike osude od strane drugih ljudi, onda je to to. Najčešće, tada, većina odustaje. Jer, nema aplauza i nema lovorika. U tome se samo delimično prepoznaje devojka o kojoj si pisao. Za to je bila potrebna hrabrost, iako se ista graniči sa glupošću. Žigosati sebe radi testiranja drugih, hm, pitanje je zašto je baš to odabrala? A bilo bi zanimljivo čuti šta se sada sa njom dešava.

    P. S. Dobro je da ti je dugačak članak, jer je ovaj komentar kilometarski. 🙂

    1. Ne znam šta si tačno hteo da kažeš. Da li to da nisi siguran u njene namere što svojim ponašanjem pokušava da pokaže nešto ljudima oko sebe, ili to da sam ja naivan što sam poverovao da je ona uspela da me „okrene“.

      p.s. Hvala na komentaru, nema veze što je dugačak 🙂

  3. Meni deluje kao istinita prica iz jednog jednostavnog razloga, niko nije toliko glup da upropasti svoje telo samo da bi drugima dokazao nesto. I ako neko to ne voli (a pise u tekstu da devojka ne voli to) onda je realno ocekivati da takva osoba ne moze to sebi da dozvoli.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s